Упис 2017/2018.

Упис 2017/2018.
Сви за ХРШ - ХРШ за све

16.03.2014.

МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004-2014. Десет година касније

Обележавањем десетогодишњице од мартовског погрома 2004. желимо, ко зна који пут, да скренемо пажњу међународној и домаћој јавности о некажњивости злочина над људима и баштином данас сем, ако за то не постоји интерес неких спољашњих политичких и војних центара моћи. Питање културних идентитета на Косову и Метохији у непосредној је вези с препознавањем и опредељењем аутентичних баштиника на Косову и Метохији у дужем временском периоду. Постојећи културни идентитети нису настали истовремено. Сходно томе, статус баштиника условљен је конкретним стваралаштвом народа који су живели и данас живе на Косову и Метохији. Српски народ и Српска православна црква баштине најбројније и најзначајније културно наслеђе и оно је недељиво по било ком основу. Када је реч о албанском културном наслеђу неизбежно се намеће питање да ли је албанска етничка заједница баштиник свеукупног културног наслеђа исламске провенијенције? Ако отоманско културно наслеђе на Косову и Метохији датира пре досељавања албанског становништва на те просторе и ако се зна да је процес исламизације текао поступно, оправдано је поставити питање – да ли албанско становништно може бити баштиник отоманског културног наслеђа чак и када су, после примања ислама, за верске обреде користили већ постојеће отоманске богомоље? И није реч само о верским објектима.
Евидентне су претензије албанске етничке заједнице на Косову и Метохији да за потребе утемељења тзв. државе Косово испослују статус новог културног идентитета који би сада, исто тако једнозначно и линеарно, апсорбовао и хришћанско, посебно наслеђе Срба на Косову и Метохији. Сматрајући себе за једине баштинике исламског наслеђа и упорним својатањем српског културног наслеђа настоје да баштину подведу под окриље тзв. косоварског културног наслеђа. Та агресивна политика, лишена свих цивилизацијских тековина, у заштити културног наслеђа допринела је да се на очиглед светске јавности у континуитету уништава један од најзначајнијих драгуља европског средњовековног наслеђа.

Мартовски погром над српским народом, српским културним наслеђем и српским гробљима на Косову и Метохији по свом интензитету и екстремизму садржи сва обележја етноцида. Данс, десет година од Погрома, суочавамо се с чињеницом да последице овог нецивилизацијског чина и даље трају без изгледа за суштинске промене у заштити националног и културног идентитета Срба на Косову и Метохији.

Подсећамо, да је после рата 1999. године Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, додељен мандат Мисији УН (УНМИК) који је требало да гарантује и штити универзалне вредности и неотуђива права свих грађана у Покрајини без обзира на националну или верску припадност. Тако је заштита слободе и безбедности људских живота на Косову и Метохији постала обавеза јавне међународне власти - Администрације УНМИК и међународних војних снага - КФОР. Та обавеза је, нажалост, још јуна 1999. године и касније, до марта 2004. године, драстично нарушена. Преко две стотине двадесет хиљада Срба и припадника других неалбанских етничких заједница изгнано је с Косова и Метохије, више од 120 хришћанских светиња и споменика културе и неутврђен број надгробних споменика, девастирано је и уништено.

Изостанак адекватне заштите основних људских права српског народа као и заштите српског културног наслеђа у складу с мандатом Мисије УН, охрабрио је албанске екстремисте и терористе да наставе на још бруталнији начин убијање и протеривање српског народа и затирање свих сведочанстава о постојању српског културног идентитета на Косову и Метохији. За само два дана, од 17- 19. марта 2004. године, протерано је преко 4.000 Срба, запаљено преко 800 српских домова, уништено и оштећено 35 православних храмова и споменика културе, убијено неколико десетина недужних људи и рањено више стотина лица укључујући и припаднике међународних власти на Косову и Метохији. И у овом случају, као по правилу, овај стравични злочин није примерено политички осуђен нити су непосредни налогодавци и извршиоци кривично процесуирани у складу с међународним правом.

За боље разумевање садашњег статуса културног наслеђа као и могућности за заштиту и одрживи развој српског културног идентитета на Косову и Метохији, потребно је имати релевантна сазнања о природи српско-албанских односа у дужем временском периоду. Ове односе могуће је чињенично пратити од времена када су ова два народа дошла у позицију да деле исти животни простор. Потребно је нагласити да је реч о простору који данас називамо Косово и Метохија. Осовна карактеристика тих односа јесте да су били током читаве историје супротстављени, често непријатељски. Такви односи су у континуитету подстицани и усмеравани са стране различитих спољашњих центара моћи и то редовно на штету српског народа.

Првo драстичније нарушавање српско-албанских односа догодило се после отоманских освајања и с мањим прекидима траје до данас. Основни подстрекач лоших српско-албанских односа јесте претензија Албанаца да овладају српским животним и националним простором на Косову и Метохији. После Великог аустријско-турског рата крајем 17. века долази до масовне колонизације албанских племена праћене репресалијама и злочина према хришћанском народу. Неподношљиви услови живота присилили су значајан број Срба на егзодус познат као Велика сеоба Срба 1690. године. Исте или сличне несреће пратиле су српски народ на Косову и Метохији све до најновијег прогона Срба 1999. године, нажалост, у присуству међународних војних и цивилних власти. Ако је пустоносни турски поход отворио границу албанским усељеницима, онда ће ратни догађаји 1999. године бити одлучујућа фаза варварског пустошења српске супстанце у средишту српске државности и културе развијане од Средњег века до данас. Ураво, пред очима међународних институција уништено је преко 150 споменика културе српске провенијенције.

Кратка оцена карактера српско-албанских односа сигурно неће задовољити све оне који су заинтересовани за дубље и објективније сагледавање овог изузетно комплесног питања. Зато указујемо на богату изворну грађу, односно, бројне научне публикације како домаћих тако и иностраних аутора. Такође, у корисну литературу убрајамо и извештаје путописаца који на основу непосредних сазнања доносе своја запажања и оцене о многим догађајима од значаја за свеобухватније разумевање не само српско-албанских односа, већ и ширих политичких процеса који су се неминовно рефлектовали на српско-албанске односе са свим негативним последицама.

Посебну пажњу желимо да усмеримо на оне политичке процесе на Косову и Метохији који су обележили другу половину 20. и почетак 21. века чији смо савременици и непосредни сведоци. Реч је о континуитету политизације међунационалних односа све у циљу позиционирања албанизоване политичке олигархије на Косову и Метохији према институцијама тадашње Савезне државе Југославије, посебно према институцијама Републике Србије у чијем саставу је Покрајина Косово и Метохија. Сталним наглашавањем наводне обесправљености Албанаца у Југославији, односно у Србији, а у чему су поједине иностране владе виделе свој интерес и потпомогле интернационализацију албанског питања, утрт је пут сатанизацији српског народа и тако је у свет одлазила црно бела слика о међунационалном сукобу на Косову и Метохији.

Зашто инсистирамо на објективном сагледавању и представљању политичких процеса на Косову и Метохији, посебно, у времену чији смо савременици? Пре свага, зато што су ти догађаји део наших живота, догађаји који су оставили трауматичне и трајне последице како на појединце и породице, тако и на свеукупно стање српског народа, посебно на простору Косова и Метохије.

Стиче се утисак да међународна и домаћа научна и шира јавност још нису спремне да демистификују учинке диктатуре Јосипа Броза која је под геслом „братства и јединства“ у ондашњој Југославији у институционалном и уставноправном смислу, свела државност Србије на ниво посматрача без права гласа. Илустративан пример је чињеница да је Покрајинска скупштина имала могућност утицаја на одлуке Скупштине Србије, док Скупштина Републике Србије није имала никакав политичко-правни инструмент да утиче или оспори било коју одлуку Скупштине Косова и Метохије. Таква анахрона политичка стварност омогућила је мајоризацију албанске већине над српским народом и другим етничким заједницама и уз примену тзв. националног кључа који се кретао до 9:1 у корист Албанаца, убрзала је процес албанизације живота на Косову и Метохији. У створеном политичком амбијенту у којем је великоалбански сепаратистички покрет изашао из илегале и ступио на политичку сцену 1968. године, дошло је до увећања скале притисака на Србе. Последице су се одражавале на масовна исељавања с Косова и Метохије, уништавања споменичког наслеђа и рушење надгробних споменика и других обележја. Даље, уследило је потискивање српског језика и писма из службене употребе, као и преименовање географских назива и топонима. Чак ни равноправан статус српског и албанског језика није био могућ. Уклањајући доследно симболе државе Југославије, односно Републике Србије, у употребу су уведена државна обележје суседне државе Албаније.

Напред изнето чињенично стање је проверљиво. Не чини ли се логичним да матична држава заштити уставноправни поредак и сигурност свих својих грађана на Косову и Метохији, а што се и догодило 1989. године. Међутим, великоалбански сепаратистички покрет није устукнуо, нити одустао од идеје велике Албаније. Зато ће после 1989. године систематски прогон Срба заменити стратегијом стварања паралелних албанских институција власти. Тада већ интернационализовано „албанско питање на Косову и Метохији“ ишло је у прилог новонасталим политичко-безбеденосним околностима за које је добијена подршка одређених међународних политичких и војних центара моћи. Стратешки интереси су однели превагу над међународним правом и ратни сукоб је био неизбежан. Данас видимо да опција рата није донела правично решење вишевековног српско-албанског конфликта. Даље коришћење двојних стандарда утицајних међународних фактора и задржавање црно-беле слике у јавности, редовно на штету српске стране, не само да није одрживо решење, већ је понижавајуће и онеспокојавајуће за све људе који демократију и правду доживљавају као највише достигнуће цивилизованог света.

О кршењу људских права српског становништва на Косову и Метохији, атаци на живот и српску имовину у последње две године

На простору Косова и Метохије, пуних десет година након погрома над српским становништвом 17. марта 2004, када је погинуло неколико десетина грађана, 900 људи претучено и тешко повређено, око 4.000 протерано из својих домова, 935 неалабанских кућа запаљено и оштећено, 6 градова и 10 села етнички потпуно очишћено, насиље не престаје. Да етничко угњетавање не јењава, укрос отвореном преговарачком процесу у Бриселу и тежњи ка међуетничком помирењу, сведочи велики број напада усмерених према српском становништву и српским историјским, културним и духовним тековинама.

2012. ГОДИНА

6. јануара. – Албански екстремисти блокирали приступ манастиру Дечани, каменовали колону возила са председником Србије и малтретирали вернике.

21. јануара. – Косовска поверилачка агенција најавила је да ће приватизовати Господарску кућу – сарај, важан културно историјски споменик Срба у Великој Хочи, општина Ораховац.

14. фебруара. – Опљачкана црква Св. Николаја у Косовској Каменици.

25. фебруара. – У акцији специјалне јединице Косовске полиције на простору општине Гњилане ухапшено шесторо Срба и испољене бруталности према цивилима међу којима су седамдесетогодишњи Живојин Стојановић из Шилова и једно малолетно дете.

3. марта. – Обијена и оскрнављена православна црква Св. Георгија у селу Станишор, у Косовском поморављу.

31. марта. – На манастирском зиду Високих Дечана освануо натпис „Својина UCK“, као подршка намери албанских власти да изграде саобраћајну магистралу преко земљишта српског манастира из 14. века.

4. априла. – У селу Пејчић, у области Средска, из ватреног оружја пуцано на православни храм Успења Пресвете Богородице са почетка 18. века.

5. априла. – Поруке мржње исписане на зиду цркве Св. апостола Петра и Павла у селу Брод, општина Штрпце.

12. маја. – Инцидент у горњем, српском делу Ораховца, који је изазвао албански младић дошавши са аутоматском пушком у рукама и пиштољем за појасом у српски део града, малтретирао и застрашивао Србе на које је наишао.

13. јуна. – Монах манастира Црна Река Митрофан Булајић претучен у јужном делу Косовске Митровице.

28. јуна. – У одвојеним инцидентима повређено више од тридесет Срба; двадесет особа повређено је у сукобу са припадницима Косовске полиције на прелазу Мердаре, а при нападу на аутобусе који су, у повратку са Газиместана, пролазили кроз Приштину повређено 16 путника.

7. јула. – Пронађена тела двоје мртвих Срба у повратничком селу Талиновц код Урошевца.

19. јула. – Оскрнављена и опљачкана црква Св. Арханђела Михајла у Штимљу.

21. јула. – Нови апад на храм Светог Архангела Михаила у Штимљу, са храма је однет оловни кров и продат на отпаду.

30. јула. – Регионална дирекција Косовске полиције донела одлуку да од 26. 7. 2012. преузима просторије Центра за мир и толеранцију у Приштини, који постоји од 1999.године, и у чијем оквиру је радила амбуланта у којој су Срби, који су остали да живе у Приштини (њих 40-так од 40.000 колико их је раније живело у том граду), добијали основне медицинске услуге.

2. августа. – Напад на српске повратнике у селу Грабац, општина Клина.

8. августа. – Осамдесетогодишњи Србин претучен код села Пасијане. Пуцњи на српске повратнике у Жачу код Истока.

14. августа. – Бачена експлозивна направа на српски ресторан „Тиха ноћ“ у северном делу Косовске Митровице.

15. августа. – Србин Милош Чукић (65) претучен у центру Пећи.

16. августа. – У Ракановцу код Штрпца оскрнављен споменик српским родољубима стрељаним 1944. године.

28. августа. – Око 60 расељених Срба из Мушутишта код Суве Реке, који су посетили порушене домове и имање, узнемирила је снажна експлозија након литургије одржане на рушевинама сесоске цркве.

30. августа. – У селу Жач, општина Исток, каменована кућа Срба повратника.

5. септембра. – Бачена експлозивна направа у двориште куће др Милана Јаковљевића у Звечану.

6. септембра. -- У Лепосавићу бачена експлозивна направа у двориште породичне куће Бојана Јаковљевића, члана Општинског већа у истој општини и челне личности СНС у Покрајини.

9. септембра. – Пуцано на шесторицу Срба из Пасјана код Гњилана док су у оближњој шуми секли дрва за огрев.

10. септембра. – Пуцано на двојицу Срба из села Осојане.

20. септембра. – Куће Срба повратника у селу Бича, у општини Клина, поново на мети пљачкаша.

27. септембра. – Каменована зграда СО Косовска Митровица.

2. октобра. – На седници Сената Универзитета у Приштини предложено да се недовршена српска православна црква у том граду или сруши, или претвори у „музеј патње косовских Албанаца“ (извор албански лист „Коха диторе“).

6. октобра. – Оскрнављено српско гробље у Жачу.

3. новембра. – Истакнута албанска застава на српској цркви у близини Штрпца.

10. новембра. – У општини Исток рањен Момир Пантић; из аутомобила који је препречио пут изашао је маскирани нападач и пуцао из ватреног оружја.

12. новембра. – Поновни напад на Србе у Сувом Долу.

26. новембра. – Пуцњи на дежурну смену Ватрогасног дома у северном делу Косовске Митровице.

28. новембра. – Каменована кућа Ралета Петронијевића у Сувом Долу надомак Косовске Митровице.

30. новембра. – Каменована ОШ „Браћа Аксић” у Липљану у којој се налазио и објекат предшколске установе.

19. децембра. – Запаљен аутомобил посланика Демократске странке Србије Марка Јакшића у Косовској Митровици, на паркингу испред зграде у којој станује.

20. децембра. – Група албанске деце претукла дечака Марка Станојевића испред Основне школе „Десанка Максимововић“ у Косовској Каменици.

24. децембра. – На улазу у село Суви До каменован аутобус који је превозио Србе из правца Косовске Митровице.

2013. ГОДИНА

6. јанура. – Албански екстремисти покушали да онемогуће долазак Срба у храм Пресвете Богородице у Ђаковици ради обележавања Бадњег дана.

7. јанура. – После божићне литургије у Грачаници Косовска полиција, без стварних разлога, привела девет младића српске националности.

14. јанура. – Порушено преко педесет надгробних споменика на српском гробљу у Косову Пољу.

20. јанура. – Порушено 27 надгробних споменика на српском гробљу у Клокоту; демонстрације Албанаца пред црквом у Ђаковици; на зграду општине Косовска Митровица бачена два „молотовљева коктела“.

21. јануара. – Оскрнављена српска гробља у Прилужју и Племетини; срушен споменик антифашистичкој борби у Витини, у присуству Косовске полиције; запаљена кућа Миодрага Петровића, повратника у село Бело Поље код Пећи; у селу Бабљак, између Приштине и Урошевца, група Албанаца провалила у локалну српску цркву, затим обила и три куће сазидане за Србе повратнике.

22. јанура. – Оштећено 7 споменика у српском гробљу код храма Светог Николе у Приштини, од којих неки датирају из 1903. године; оскранављена четири гроба на српском гробљу у селу Суво Грло, општина Србица; домаћинство браће Александра и Небојше Јовановић из Бресја у општини Косово Поље нападнуто са два „молотовљева коктела“.

23. јануара. – Двојица Албанаца из Заблаћа пуцала су на жену у селу Осојане.

24. јануара. – Поломљени надгробни крстови у Сувом Грлу, општина Исток; припадница Косовске полиције оптужили свештенике у храму Св. Николе у Приштини да су сами ломили гробљанска обележја.

29. јануара. – Протести против одлуке Врховног суда Косова да потврди имовинска права манастира Високи Дечани.

1. фебруара. – У току три дана обијене две српске цркве – у Штрпцу и Биначу код Витине.

2. фебруара. – Поново обијена црква у Клокоту, у Косовском поморављу.

3. фебруара. – Обијена и оскрнављења српска црква у Доњој Будризи ког Гњилана, четврти пут у протеких недељу дана.

4. фебруара. – Рањено двоје српске деце у бомбашком нападу у Бошњачкој махали, Косовска Митровица.

8. фебруара. – Косовска полиција и КФОР кордонима спречили покушај албанских екстремиста да блокирају манастир Високи Дечани.

9. фебруара. – Организатори демонстрација код Високих Дечана прете да ће упасти у манастирско имање.

17. фебруара. – У насељу Бошњачка махала у Косовској Митровици, из два возила у покрету, окићена албанским заставама, бачене две експлозивне направе на кућу Слободана Машића, прогнаника из Истока.

18. фебруара. – У општини Штрпце, на путу од куће до школе, група Албанаца претукла Петра Ивановића (9 година), ученик трећег разреда из села Доња Битиња.

20. фебруара. – На путу Косовска Митровица–Суви До у селу Муађере, настањено Албанцима, каменован комби који је превозио ђаке српске националности.

24. фебруара. – Напад на зграду филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Косовској Митровици.

5. марта. – Детонација експлозивне направе постављене поред мотела „Бели двор“ у северном делу Косовке Митровице.

20. марта. – Срушена два надгробна споменика у српском селу Скуланево, у општини Липљан.

7. априла. – Каменоване су просторија Српске напредне странке у Косовској Митровици.

11. априла. – Напад ручним бацачем на кућу Жарка Ђурића у Истоку.

13. априла. – Бачена експлозивна направа на кућу породице Ђаковић у насељу Колонија у Звечану.

16. априла. – Пуцњава на зграду Радио-Колашина у Зубином Потоку.

23. априла. – Ученици осмог разреда Филип Здравковић и Горанац Албин Шерифи избодени ножем у леђа од стране Албанаца у насељу Бошњачка махала у северном делу Косовске Митровице.

7. маја. – У васкршњој ноћи група албанских екстремиста узвикивала антисрпске пароле пред српском црквом у Ђаковици.

3. јуна. – Каменована кућа Радоње Магића, повратника у селу Грабац, општини Клина.

18. јуна. – У двориште школе „Бранко Радичевић“ у Косовској Митровици бачена је експлозивна направа.

28. јуна. – Албанци каменовали аутобусе са Србима који су се враћали у Грачаницу са прославе Видовдана на Газиместану.

26. августа. – Маскирани нападачи претукли Марка Станковића из Горњег Кусца код Гњилана.

13. септембра. – Проваљен храм Св. Спаса у Призрену, 14. век.

2. октобра. – Албанаци вербално напали оца Дионисија, монаха манастира Свети Врачи у Зочишту; командир полицијске станице Ораховац оптужио монаха да провоцира децу.

5. октобра. – Петоро Срба у селу Гојбуља, општина Вучитрн, нападнуто од веће групе Албанаца из суседног села Мироче.

8. октобра. – У повратничком селу Бело Поље код Пећи запаљена је кућа Славомира Грубановића.

8. октобра. – Каменована некадашњеа зграда СО Косовска Митровица.

19. октобра. – У северном делу Косовске Митровице на терасу Нинослава Ђерића бачена је бомба.

19. октобра. – Двојица Албанаца напала деветнаестогодишњег младића српске националности у северно делу Косовске Митровице, у мултиетничком насељу Бошњачка махала.

30. октобра. – Косовска полиција привела тројицу радника, запослених у српским институцијама у Партешу, током посете кориснику социјалне помоћи, и одредила им притвор од 48 сати. 

19. новембра. – Основној школи „Браћа Аксић“, у селу Суви До код Липљана данима се искључује електрична струја.

26. новембра. – У полицијску станицу у Гњилану приведен без образложења Зоран Стојановић из Пасјана, члан бирачког одбора испред Грађанске иницијативе „Српска“.

27. новембра. – Косовске полицијске службе привеле на инфомативни разговор Ненада Филиповића, носиоца листе Грађанска иницијатива „Српска“ у Штрпцу и двоје активиста „Српске“, Јулијана Добросављевић и Милан Русимовић.

10. децембра. – Покушај крађе два трактора у повратничком селу Кош код Истока, власништво породица Обрадовић и Савић.

13. децембра. – Припадници специјалне јединице Косовске полиције РОСУ упали у куће Слађана Младеновића и Драгана Максимовића у Пасјану, активиста Грађанске иницијативе „Српска“, на основу наводне дојаве да поседују илегално оружје.

29. децембра. – Министарства образовања Косова донело одлуку о рушењу школе у селу Драјчићи, општна Призрен, основане пре више од једног века, у којој се настава одвијала на српском језику.

2014. ГОДИНА

6. јануара. – Две стотине албанских демонстраната спречило обележавање Бадњег дана у Ђаковици.

7. јануара. – Срушен споменик српском песнику Лазару Вучковићу у Горњем Селу код Пизрена.

27. јануара. – Уочи великог хришћанског празника Светог Саве оскрнављена и опљачкана цркве Свете Петке у Лапљем Селу код Грачанице.

1. фебруара. – Напади на имовину Срба повратника; опљачканa je кућa Предрага Сташића; на кући Душана Микића полупани врата и прозори.

3. фебруара. – Опљачкана црква Покрова пресвете Богородице и Парохијски дом у Бабином Мосту код Обилића.

Недвосмислено, сви ови немили догађаји срачунати су на застрашивање мањинског српског становништва, на спречавање повратка расељених лица и притисак на Србе да „својевољно“ напусте Косово и Метохију, и најзад затирање трагова који сведоче о вевековном животу Срба на овом простору.

Посебно забрињава што се према учесницима у актима физичког и психолошког насиља не предузимају адекватне мере нити санкције, нити их осуђује шире окружење, што се може тумачити и као индиректно „одобравање“ притисака на српско становништво.
Преузето са линка (Грађа за школски час посвећен погрому).
Постави коментар

Јавне набавке ОШ "Херој Радмила Шишковић"

Видео клип о нашој школи

Видео